О нашој школи

oskoli

Историја школе

oskoli

Издвојено одељење Губеревци

guberevci

ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ

           ДУГА

Дуга је нешто шарено,

Лепо, плаво, црвено, зелено.

Дуга је најлепша огрлица неба

Дуга је радост што нам треба.

 

Да ли је високо или ниско

Да ли је далеко или нама блиско?

Дуга је шарена птица

Која лети изнад дечјих главица.

                               Ана Новичић, III р. ИО Драгачица

 

НА ЧАСУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
 
Наставник пита граматику
тешку кô математику.
Гласовне промене учимо
и с падежима се боримо.
 
А за књижевност нема објашњења,
једноставно смо само деца лења.
Писци, врсте и књижевни родови,
за нас су тешки теретни бродови.
 
А и наше незнање,
широко је као море.
Нема места за кукање,
јер од овога не можемо горе.
 
                              Кристина Савић, шести разред
               
ЧАС ИНФОРМАТИКЕ
 
О рачунарима и мрежама ове године смо учили,
Али смо се Бога ми добро намучили.
Није било тешко, ал' је била мука,
Јер нас од куцања на тастатури заболела рука.
 
А кад смо и имали слободан час,
Наставник је непрестано викао на нас.
Па смо зато сада врло чудна деца,
Младену је наставник оставио кеца.
 
И ето наставниче, то је чудна граја,
Пола нас неће стићи до краја.
Видите и сами да ћемо још немирни бити дуго,
А разред ће се памтити са тугом.
 
                                     Кристина Савић, шести разред

 

"СЕДМОРИЦА НЕМИРНИХ"

Мали Марко, играо би се као мало дете,
 Али треба да га разумете.
Јер учи  нешто, а некад је и миран,
Био би још бољи, само да га нико не дира.

Вукоман, Вуле, често се љути,
 Каже да су му сви живци расути.
Али и он је миран на часу,
Ретко, али ипак треба му дати шансу.

Младен од свега прави шалу,
 Али ето има памет малу.
И он може добар бити,
А његове шале на страну померити.

Велики Марко, може, а неће да учи,
 И тако ће стално да се мучи.
Није најгори, па има неке наде,
Да наставници мало памети у његову главу засаде.

Раде, у суштини, није лош много,
 Али кад неће да учи, буде кажњен строго.

Иван је на часу мало бољи,
 А то ћемо приписати доброј вољи.
Јесте да скоро увек страда,
Ето и њему прилика и нада.

И на крају Александар, Ацо, духовито дете,
 Кад одговара историју, не могу да га подсете.
Он може доста тога,
Међутим, школа је строга.

Ето видите наше шестаке,
 Нису поломили само Сањине штаке.
Нико није савршен, па ни ова седморица,
Дешаваће се још дуго, да се измиче столица. 
Кристина Савић, шести разред  

 

ОН ЈЕ МОЈ УЗОР
 
Спортиста кога цела Србија познаје је тенисер Новак Ђоковић.
 
Он је млађи играч и један је од најпознатијих тенисера. Игра против великих тенисера, као што су Роџер Федерер и Рафаел Надал. Често их побеђује, али некад се догоди да изгуби када је деконцентрисан. Тада се мало изнервира и честита противнику. Увек има времена да поздрави своје обожаватеље. Када лоптица лети преко терена, он јој очас посла пресече пут и врати је противнику. Он је мој узор и најпопуларнији тенисер. Када добије опомену, он стрпљиво игра меч. Сваки дан га виђам на телевизији. Седнем на кревет и гледам његове врхунске мечеве. Када видим да је на граници да изгуби, почнем да грицкам нокте, али он то брзо реши у своју корист. Ноле не воли да губи. Када почне да губи, догоди се да поломи рекет, а када тријумфује, дели аутограме, потписује се на камеру. Много сам срећан када Ноле победи, а тужан када преда меч или изгуби. Желео бих да присуствујем једном његовом мечу и желео бих да ми да аутограм. Рекао бих му да је он мој идол. Он је духовит и често имитира друге тенисере. Амбасадор је УНИЦЕФ-а за Србију. Појављује се у многим спотовима, као и у филму где глуми самог себе. Велики је добротвор и бави се хуманитарним радом.
 
Волим Новака Ђоковића зато што је славан, популаран је, најбољи тенисер свих времена и уживам у његовим мечевима.
 
Марко Милетић, IV р.
 
          ЛИЧНОСТ КОЈУ ВОЛИМ И ПОШТУЈЕМ
 
Свако дете у свом детињству има бар једну особу коју поштује и воли.
 
Особа коју волим и ценим је моја брижна бака Љубица. Бака Љубица је жена старијих година која је претрпела многе тешке ствари, а то доказује свака њена бора. Бака се интересује за кување. Зато је ја увек питам за неки рецепт и правим се да га записујем, јер знам да би је то усрећило. Мила моја бака има седу косу, плаве очи из којих извире доброта, а на рукама су јој искочиле вене, јер је радила цео свој живот. Када дођем у њен стан, она ме загрли, а ја се истопим у том загрљају. Нема ништа лепше него када ме пољуби. Особине као што су упорност, мудрост и вредност красе моју баку. Оно што доказује да је вредна је то што ми никад није дозволила да јој помогнем јер сматра да дете никад не треба да ради када има неког старијег поред себе ко може да му помогне. Волим је јер шта год ми је обећала, то је и испунила.
 
Бака Љубица ми је веома драга и не бих је дао за читав свет.
 
Милош Трашевић, IV р.
 
СИВИ ВУК
 
Били једном један краљ и краљица који су имали сина по имену Немања. Када је њихов син Немања славио свој осамнаести рођендан, није позвао једну девојчицу из школе, јер су причали да је она вештица. Убрзо је сазнала да није позвана на Немањин пир. Разбесни се и оде непозвана. Када је стигла, баци клетву на Немању Марфија те се он претвори у великог, сивог вука. Када су то сазнали краљ и краљица, остану без текста. Краљ се запањио. После годину дана краљ и краљица седну на свог сина и крену у потрагу за вештицом Марином Графић. Најзад су стигли до ње. Она им је рекла да ако хоће да скину клетву треба да прођу кроз најтамније место у краљевству. Краљ се досети Тамне шуме. Марина им је рекла да никако не смеју да буду срећни док пролазе кроз то место. Били су испред шуме. Краљ је загрлио краљицу, сели су на свог сина и ушли у Тамну шуму. Шума је била толико мрачна да су се зраци сунца једва пробијали. Изашли су из шуме, а сиви вук се одједном претвори у прелепог принца.
 
После неколико месеци принц се ожени. Принц и принцеза су срећно живели до краја свог живота.
 
Милица Зечевић, IV р.
 
        ПУТУЈЕМ ЗЕМЉОМ ЧУДА
 
Једног лепог и сунчаног дана другарица и ја смо решиле да одемо на ливаду да беремо цвеће.
 
Док смо брале цвеће, посматрале смо како лептирићи лагано лепршају. Постало нам је досадно. Другарица ми је предложила да седнемо на траву, затворимо очи и да маштамо. Када смо затвориле очи, пред нама се створио један тунел. Биле смо радознале па смо брзо ушле у њега. Тунел је био дугачак и мрачан. Држале смо се за руке јер смо биле уплашене. Кроз њега смо путовале око два сата. Одједном тунел је постао клизав, а ја сам се оклизнула и повукла другарицу за руку. Возиле смо се кроз њега као низ тобоган. Када смо изашле из тунела пред нама се отворила башта. У њој су живеле чудне животиње које су имале четири ока и шест ногу. Дрвећа у башти била су од чоколаде, а облаци од шећерне вуне. Погледале смо на десну страну и виделе лијане које су личиле на завесу. Помериле смо их, а иза њих се налазило чаробно језеро. На њему се налазио чамац који је направљен од мармеладе. Ушле смо у њега и почеле да весламо. Одједном је наишао талас који је снажно гурао наш чамац. У том тренутку смо отвориле очи. Било нам је веома лепо.
 
Треба маштати, јер се нешто из те маште може и остварити, а и може се отпутовати у неку чудну земљу.
 
Анђела Шипетић, IV р.
 
ПРВИ ДАН ПРОЛЕЋА У МОМ СЕЛУ
 
После хладне и дуге зиме, пролеће се нечујно увукло у моје село. На ведром небу сунце је сада једини господар. Његови топли зраци нежно милују тек пробуђену природу.
 
Шумарци се буде из зимске поспаности. Дрвеће облачи зеленкасту хаљину. Травица мека жури да прекрије голу земљу. Први цветићи отварају стидљиво своје латице и смеше се топлим зрацима сунца. Жути маслачци шарају зелени тепих траве. Бели нарциси и плави зумбули поносно показују своју лепоту. Благи ветрић њише младе изданке новог живота. Све мирише, све се буди. Лепота новог живота свима нам доноси осмех на лица. Звуци живота чују се свуда.
 
Чују се гласови људи, цика деце. Село је опет оживело. Свићу све лепши дани. Пролеће је стигло.
 
Јована Зимоњић, IV р.
 
ИО Драгачица
ЈЕСЕН У МОМ КРАЈУ
 
Јесен је стигла у мој крај. Лишће је променило своју боју и полако скида капут свог стабла.
 
Шума је добила свој нови тепих који је златножуте боје. Сунце је спаковало кофере и кренуло на пут. Облаци су већ нашли место на коме ће бити целу јесен и где ће правити кишу и невреме. Животиње налазе склониште и храну. Ласте се спремају за велики пут. Медвед се спрема за дубоки сан. Људи почињу да беру воћке, као што су јабуке и крушке. Деца се враћају у школске клупе и стичу нове пријатеље. Маме спремају зимницу и џемове. Ово годишње доба није моје омиљено, али је опет на неки начин посебно.
 
То су чари овог годишњег доба, али нису то све чари, има их још пуно, пуно, само су превише лепе да се не могу речима описати.
 
Нина Јечменић, III р.
 
                                                  ИО Губеревци
 
МЕНИ ДРАГА ОСОБА
 
Има много људи које волим и који су ми драги. Мени најдража особа је моја мама. Иако је тешко сву ту љубав пренети на папир, ја ћу се потрудити да на најбољи могући начин опишем своју маму.
 
Моја мама има зелене очи које у зависности од њеног расположења мењају боју и сјај. Има мали, прћаст носић. Њене златне руке увече се налазе на мом телу док ми прича приче и песме. Густа, црна и бујна коса ударала би јој по леђима и сјајила се на сунцу. Када би моја мама прошла улицом, цео град би се окретао за њом. Она од детињства носи наочаре. Дуго чува наочаре с цирконима које сам ја, нажалост, разбила. Понекад виче на мене и грди ме, али ја сам то својим несташлуцима заслужила. Њене мане су тврдоглавост, експлозивност и живахност. По томе личим на њу, јер и ја имам нешто од тих особина. Уме она да буде и нежна. Бави се кућним пословима, ради на пољу и бави се одржавањем и заливањем биљака. Како од малих ногу, тако и дан-данас ме купа јер имам коврџаву косу. Обожава када је изненадим поклонима. Када видим маму, тату и секу срећне и загрљене, осетим се срећно и испуњено. Обожавам када ми плете кике и прави разне фризуре. Волим када ме мази, грли и љуби.
 
Ово је била мала прича о мојој мами која је стварно најбоља мама на свету.
 
Нина Јечменић, III р.
 
                                                  ИО Губеревци 
 

ЗАНАТ КОЈИ ПОЛАКО НЕСТАЈЕ

У задњем делу дворишта моје баке налази се загонетни објекат, звани млекар. То је просторија по изгледу идентична мини-кућици. Када се отворе тешка клесана врата, на први поглед допире тама. На полицама које је одавно начео зуб времена, свашта се може наћи. Ту бака чува успомене на вредне руке нашег претка који је био познат као грнчар.

На обронцима Јавора, где су Турци оставили печат своје вишевековне владавине, било је доста вредних руку које су неговале разне занате. Наш вредни Божидар је као грнчар знао свашта да направи од глине коју је копао у близини једног поточића. Та земља коју зову ила или глина била je лако прилагодљива разним облицима, али ипак је требало доста вештине. Већ одавно на гредама старе зграде налазе се предмети које је он правио. Ту су земљани лонци, сачеви и посуде разних облика. На онима које бака и дан-данас чува виде се трагови дубореза које је урезивао шилом или дрвеном шпатулом и остављао своје иницијале. Као што и данас нешто што је квалитетно има пут на тржиште, тако је и тада, када је трговина била примитивнија, свака квалитетна роба имала свог купца. Прадеда је био прави мајстор. Умео је да комаде које направи тако вешто испече и осуши да нигде немају пукотину. Кажу да је било компликованије печење посуде од саме израде. Данас има мало грнчара. Можемо их видети на путу ка Златибору. Многи желе да имају овакве комаде посуђа у кући јер је храна у овим посудама квалитетнија и укуснија.

Неговање традиције је нешто посебно и захтевно. Потребно је докучити тајне тих заната и неговати их из хобија да не избледе и да се не забораве.

Тијана Стевановић, VII р.


ВЕСЕЛИ СМО ЈЕР СМО МЛАДИ И ПОЛЕТНИ

          Тренутно ми је четрнаест година и идем у осми разред. Родитељи ми стално причају да се налазим у цвету младости. На почетку их нисам схватала јер сам мислила да су они ти који могу да раде шта год пожеле јер су одрасли. Мислила сам да, када си млад, све ти је забрањено, али напротив, у том добу можеш да будеш шта год желиш и да радиш, јер је то најбезбрижнији део живота.

          Као мала, желела сам да одмах порастем. Волела сам да наређујем другима и да нико не може ништа да ми забрани. Видела сам како се одрасли тешко носе са проблемима, чак сам их видела и да плачу. Тада сам схватила колико су моји проблеми мали наспрам њихових и одлучила да уживам у детињству и младости. Сваки дан, када имам слободног времена, идем код другара и играм се. Играмо кошарку, компјутерске игрице, причамо вицеве, возимо бицикл и радимо још много занимљивих ствари. Сваки дан ми је безбрижан, једини проблем је школа. Размишљам о завршном испиту, али не дозвољавам да ми то помути радост. Сваки дан ми је испуњен и сваки дан сам весела. Не заборављам да је од колевке па до гроба, најлепше ђачко доба.

          Последњих година сам пуно тога схватила. Постајем старија, али у души сам млађа. И мене чекају обавезе и бриге кад одрастем, али не дозвољавам да ме бриге савладајујер сам весела, млада и полетна.

Тамара Раковић, VIII р. 

 

БУДУЋНОСТ КАКВУ ЖЕЛИМ

Људи веома често размишљају о будућности и на тај начин улепшавају садашњост, јер се надају нечем бољем.

          Када размишљам о будућности, углавном се усредсредим на завршетак свог школовања. Сада сам већ на прекретници када треба да одлучим чиме ћу се бавити у свом животу. Раније сам то једва чекала, а сада ми то веома тешко пада јер се плашим да не изаберем нешто због чега ћу се после кајати.

          Замишљам себе као познатог адвоката. Одувек су ме привлачила права и увек сам била на страни правде. Често ме одвраћају од тога говорећи ми да су права тешка за учење и да нећу моћи то да завршим, а ја мислим да је све могуће ако се довољно жели. Родитељи ми говоре да ако једног дана постанем адвокат моћи ћу доста да зарадим. Мислим да није успешан човек онај који пуно зарађује, већ онај који је срећан и који се бави послом који воли. Само особе које се баве оним што желе могу да нaпредују, тако да ја не одустајем од свога сна. Мислим да то неће бити тешко јер сам амбициозна. Увек ћу бити на страни правде и трудићу се да спорове брже решавам.

          Свако жели светлу будућност и то га чини срећним. Не треба се задовољавати малим стварима, већ треба улагати трудуостварење својих жеља и циљева.

 Милица Плазинић, VIII р. 


Водич за основце

vodicd-1

Прочитај још

 

Кликни безбедно

beszbedno-1

Прочитај још

 

Посетиоци

Данас23
Јуче79
Ове недеље23
Овог месеца788
Укупна посета108816

Ваша адреса 54.83.122.227 Инфо посетиоца Unknown - Unknown понедељак, 11 децембар 2017 05:37
Powered by CoalaWeb

Питајте психолога

pitajte

Прочитај још

 

Ђачка страна

djacka

Прочитај још